Искуси уметност

Једна од способности човека јесте да ствара и да се на тај начин изражава. Човек то чини на различите начине, из различитих побуда али са крајњим циљем да комуницира и изрази своје мисли, идеје, емоције. Једно од основних средстава визуелног, тј. ликовног изражавања јесте цртеж чији је основни елемент линија. Линија је као основни декоративни елемент заступљена на многим употребним, украсним и предметима из култа насталим у периоду од праисторије, преко антике и средњег века све до данашњих дана. У богатим збиркама Завичајног музеја Књажевац постоји много различитих предмета декорисаних на овај начин.
Цртеж је најчешће у основи свих ликовних форми изражавања. Може имати искључиво декоративну намену попут орнамента или арабеске, а може бити идеја, скица, нацрт за неко уметничко дело. Цртеж може бити и самостално уметничко дело. За израду цртежа могу се користи различите врсте боја и подлога. У зависности од подлоге (папир, платно, кожа, камен, стакло…) могу се користи, угљен, креде, различите оловке од природих пигмената, суви или уљани пастели, туш и др. Цртеж може бити у једној боји (монохромни) и у више боја (полихромни).

Сликарство се као један вид уметности развијало у складу са цивилизацијским токовима, у директној вези не само друштвеним већ и технолошким развојем. Сликарство је имало своју значајну улогу у магијским ритуалима и верским обредима, у образовању, представљању правила и ширењу идеја, у јачању националне, верске и друге свести, у манипулацији и пропаганди… За разлику од цртежа где је основно изражајно средство линија, код сликарства је то боја. Употреба боја кроз историју има значајну улогу а технологија израде и употребе боја упоредо се мењала и развијала. Она носи одређена значења, али утиче на израз и одређује или мења стилове у сликарству. Боја ствара простор и предмете, а са светлошћу их продубљује и обликује или разграђује. Постоји читав спектар боја који чине основне боје (жута, црвена и плава) и изведене боје које се добијају мешањем основних (зелена, љубичаста, наранџаста), а њиховим даљим мешањем добијамо друге боје. Комплементарне боје јесу оне боје које стоје наспрамно у спектру боја (црвена-зелена, жута-љубичаста, итд.). Све врсте боја имају три елемента: тон или нијансу, валер и интензитет. Употреба боја утиче и на опажање и доживљај уметничког дела, она преноси емоције а њена се улога и значај током историје мењала у зависности од актуелних уметничких праваца и стилова (маниризам, илузионизам, реализам, експресионизам, импресионизам, поентилизам, кубизам, поп-арт, апстракција, надреализам…). Користећи различита средства у смислу техника и стилова, али и тема и мотива сликарство се константо креће од света маште, преко стварног света до апстракције и назад, преко облика и фигуре до потпуне дематеријализације предмета. Поред боје један од важних елемената дела је и композиција, односно распоред приказаних елемената на слици. Без обзира на теме и мотиве, у сликарству важе законитости које утичу на квалитет дела а то су композиција која се заснива на односу неколико значајних елемената а то су пропорција, перспектива, боја, однос светлости и сенке.

Представе људског лика у различитим варијантама присутне су у уметности још од времена праисторије. Било да је реч о представама покојника, владара углавном је реч о виду поштовања или сећања. Слика нечијег лика/лица која треба да пренесе изглед, карактер, емоције, став а која се фокусира на само лице особе зове се портрет. Овај међународно прихваћен француски термин потиче од латинске речи protrahere што значи приказати, показати… У зависности од тога ко је портретисан, ко портретише, колико је особа приказано, у ком положају је приказан лик и у којој мери, портрет може бити: полупрофил, профил, анфас (управно на посматрача); појединачни, портрет пара, групни, породични, аутопортрет; владарски, ктиторски, дворски, војнички, коњанички; свадбени, погребни, колективни; а у зависности од тога у којој мери је лице, односно фигура особе приказана разликујемо приказ лица или главе, попрсја, допојасног портрета, целе фигуре (у размери умањен или увећан, или у природној величини), у стојећем, седећем или лежећем положају. Посебан вид портрета може бити и акт, односно представа нагог људског тела али и карикатура која има шаљив тон. Први аутопортрети (претеча онога што у савременом жаргону зовемо selfie) јављају се у 14. веку, а тек од 15. века људи почињу да наручују своје или туђе портрете из најразличитијих побуда. Са проналаском штампе и фотографије данас срећемо различите видове портрета, али и тродимензионалне варијанте, холограмске приказе и др. Као посебан категорија портрета јављају се и скулпторална решења у рељефу или у виду слободне скулптуре (бисте, допојасне или целе фигуре и др.)

Човек је одувек у свом непосредном окружењу али и у далеким, неоткривеним пределима проналазио инспирацију. Природа показује своја различита лица у зависности од годишњег доба, доба дана али и ноћи. Боје и облици у природи, планине, реке и мора,  села и градови у зависности од светлости стварају несвакидашње импресије и сцене које када се пренесу на платно називамо пејзаж. Пејзаж је један од најчешћих мотива у уметности. Веома дуго он није био третиран као самостални мотив већ је би пратећи елемент, сценографија за одређену историјску или религиозну тему која се приказује. Нова научна сазнања у области перспективе у 16. веку омогућила су уметницима да вештије приказују и компонују простор, тако да је пејзаж у 17. веку постао веома популаран мотив. У потрази за тренутним дејством светлости на живу и неживу природу уметници напуштају своје атеље и почињу да сликају у природи а већ у 20. веку нека дела настају као директне интервенције уметника у простору, тј. у природи… Постоје различите врсте пејзажа, пасторала – односно сеоски пејзаж, урбани градски пејзаж и представе појединачних делова града – ведуте и марине… Посебну групу пејзажа чине ноћни пејзажи. Ентеријер, насупрот пејзажу који приказује спољашњи свет, представља приказ унутрашњег простора. Мртва природа је мотив који приказује статичне предмете, цвеће, најчешће у ентеријеру.