Направљено да траје
Занат је реч турског порекла (sanat) и означава вештину, способност, струку, занимање, мајсторију, а односи се на знања и вештине, тј. људске делатност које се баве производњом, прерадом или услугом, као и одржавањем и поправком одређених полупроизвода и производа. Људи који се баве овим специфичним вештинама и занимањима називају се занатлије.
Човек је временом, у складу са својим потребама, усавршавао и развијао знања, вештине и технике. Цивилизацијски развој утицао је позитивно на експанзију занатске производње али је са друге стране и довео до њиховог нестајања услед индустријске револуције.
У целом свету, у складу са природним, културним и другим условима развијали су специфични занати. Такав је случај био и у књажевачком крају. Све до 70-их година 19. века највећи број заната обављало је турско становништво. Након ослобођења од Турака 1833. године ова ситуација се убрзано мења те је забележен све већи број занатлија српског, ромског и другог порекла.
У Књажевцу је већ средином 19. века забележено више десетина различитих заната и велики број мајстора, калфи и шегрта као и десетак еснафа. Велики број заната односио се на домаћу текстилну радиност, прераду вуне, коже и израду предмета од вуне, коже и текстила али и израду алата и других предмета од метала и дрвета, као и других потрепштина за кућу и свакодневне активности. Књажевац је ипак најпознатији по производима од вуне – двопређним чарапама и тканим ћилимима, интересантној и богато израђеној народној ношњи, традиционално рађеној грнчарији, предметима од коже…
Двопређно плетиво на просторе Балкана донели су Словени. Истраживачи сматрају да је оно у нешто другачијем облику распрострањено широм евроазијског простора.
Основу плетива чине две нити црне и црвене боје, које формирају основну шару. Јарке природне боје уводе се касније и користе се за богате украсе. Плету се на пет игала, од врха стопала, тј. прстију па према пети, а затим се прелази на горњи део чарапе. Због чврстине плетива, нису израђиване дечије двопређне чарапе већ само мушке и женске, које су се, осим у величини, разликовале и по дужини и шари. Чарапе имају две зоне које носе специфичну орнаментику – стопало и горњиште. Зона прстију асоцира на врх опанка, док се на делу риса, листа и потколенице разликују широка декоративна поља са богатом орнаментиком. Двопређне чарапе су биле важан део ношње становника књажевачког краја и представљале су луксузан предмет, чиниле су део мираза, као и део опреме која је пратила покојника.
Осим што представљају изузетан производ домаће текстилне радиности које су стварале неуке и неписмене плетиље, сељанке и домаћице, оне су и несвакидашњи извор за проучавање орнаментике и мотива.
Данас веома мали број жена зна да плете у овој техници због чега се организују различити програми обуке како би се сачувало ово драгоцено културно благо и нематеријално наслеђе. У Завичајном музеју Књажевац чува се јединствена збирка двопређних чарапа. Формирали су је професори Видосава и Светозар Поповић. Збирка данас има преко 600 примерака чарапа, руком рађене албуме цртежа и орнамената у боји, и око 1000 табли са орнаментима пренетих са чарапа.
Поред манастирског веза и веза на средњовековним дворовима, у Србији се неговао и народни вез. Златне руке наших домаћица на селу али и мушкараца занатлија, а нарочито терзија у градовима, стварале су читаве фантастичне светове извезене свиленим, вуненим, памучним, кожним али и златним и сребрним нитима, како на одевним тако и на декоративним и употребним предметима. Вез није био само декоративни елемент на одећи. Он је указивао на друштвени и материјални статус, географско порекло, националну припадност… Мотиви су били геометризовани, биљни, животињски, најчешће везени на памучној или ланеној подлози вуненим и памучним концем али и уз употребу манистри и других украса. За израду посебних декоративних украса – гајтана коришћена је и метална нит сребрна или златна срма и ову врсту веза израђивали су за то обучени мајстори. Вез је рађен по броју (нити) или по писму (шеми трукера) у неколико боја или белим концем. Од бојених конаца израђиване су везене апликације које су коришћене за покућство и различите украсне предмете. Крајем 19. и почетком 20 века део основног образовања девојака јесте и познавање разних врста домаће текстилне радиности али неизоставно веза. Веште везиље надметале су се у својим способностима, како у квалитету израде и техници тако и у маштовитости и лепоти везених предмета.
Ткање је једна од најстаријих техника домаће текстилне радиности позната још из периода праисторије. Ово је технолошки поступак који подразумева поступак преплитања најмање два система нити (основе и потке) под правим углом. Постоје различите технике ткања које у зависности од начина укрштања овда два или више система нити утичу на изглед и друге карактеристике тканине. Ткање се некада вршило мануално са и без ткачког стана, тј. разбоја који може бити хоризонтални и вертикални, стони или ножни, док индустријска револуција и у производњу текстила уводи механизацију те се данас израда текстила најчешће врши на великим индустријским разбојима на струју. У Србији, па и у књажевачком крају ткање је чинило највећи део текстилне радиности. Овом техником израђиване су најразличитије тканине од којих су се правили одевни предмети, покућство, судови… Техником ткања, ручно, а без разбоја израђиване су рогоже, прве простирке за спавање. На вертикалним разбојима прављене су углавном грубље тканине за подове и покривање док се касније уводе и чешће користе хоризонтални разбоји који су се у књажевачком крају називали сане, сана или стативе.
Разбоји имају основне елементе и делове који се другачије називају у различитим деловима Србије. На разбојима су израђиване различите врсте тканина за покућство попут покровица, черги, сламарица, поњава, простирки-чаршава пртених од конопље или лана, али јастука, ћилима од вуне, зидњака, прекривача, поњава и др. Техником ткања израђиване су тканине за израду одеће и то пртени постав од лана или конопље за женске и мушке кошуље, мелезни постав као мешавина пртеног предива и памучног, памучни постав који може бити веома фине израде попут српског платна. Поред ових нешто финијих тканина за горње одевене предмете ткане су и тканине од вуне попут нешто грубљег клашња за панталоне и одећу старијих људи и нешто финијег шајака ваљаног у ваљавицама.
Међу бројним ручно израђеним предметима од дрвета коришћених у свакодневном животу попут троношки, софри, трпеза, лопара, чуркала, наћви издвајају се само неки који постају и предмет фине обраде наивних уметника сеоских занатлија. Један од ових предмета јесу шкриње за чување девојачке спреме и предмета домаће текстилне радиности уз које су девојке и жене на селу проводиле дуге зимске дане испредајући своју будућност и на јави и у сновима. Украшене у дуборезу биљним и животињским али и апстрактним геометријским мотивима, розетама и различитим симболима који би требало да обезбеде сигурност и срећу својим власницама. Ове шкриње често су биле осликане, али и гвожђем оковане, скривене у девојачким собама као трезори највећег блага и свих снова ових младих жена. Други веома занимљив предмет који су најчешће користиле жене на селу а у процесу орбаде вуне јесте преслица. Овај предмет су за своје жене, мајке, сестре, рођаке, израђивали сељаци, чобани у природи док су напасали стоку или у току зиме уз топло огњиште у „ижи“. Било је и оних мајстора за израду преслица који су поред потребе да опскрбе жене у свом окружењу ове предмете правили и из наклоности ка народном стваралаштву.
Занимљиво је да су их жене за време прела и посела често држале у рукама или док су проводиле време у пољу пазећи стоку. Преслице су имале најразличитије облике и биле су намењене преради нити биљног али и животињског порекла те су се користиле за производњу предива од вуне, копље, лана али и најфинијих нити за вез. Прављене су најчешће од буковог или јаворовог дрвета. Углавном су украшаване разним врстама резбарења урезивањем, исецањем, бодењем, ровашењем, нагоревањем и сл. и то разним ситним ножевима, сечивима и длетима… Најчешћи мотиви су из природе, разне пице, животиње, биље, мада су честе и розете и другу геометријски мотиви. На преслицама се могу наћи разна државна знамења, грбови, ликови хероја, непознатих мушкараца и жена, поља за фотографије, иницијале и поруке. Некада се на преслици нађе и огледалце али и други украси од перли и обојених стакала. Преслице су понекад биле и бојене јарким бојама.
Грнчарство, познато и као лончарство или народна керамика јесу називи за стару вештину израде судова различитог типа (за чување, ношење и транспорт намирница, хране, течности и др.) од глине која може бити различитог квалитета и боје (од беле, преко сиве, црне, жућкасте, браон и црвене). Мајстори који се баве овим занатом називају се грнчари, лончари или керамичари. Грнчарство је био један од најраспрострањенијих заната у Србији а у књажевачком крају овај занат се развио под утицајем мајстора грнчара из пиротског краја који су са собом донели технику, вештине, алате и називе. Међу балканским грнчарима, па и онима у Књажевцу, примењиване су различите технике те можемо разликовати грнчарију рађену руком, рађену на ручном колу, на ножном колу и грнчарију рађену из калупа. Један од најстаријих начина ручне израде је из кугле, али је могуће облике формирати и на друге начине слагањем различитих елемената од глине и њиховим спајањем и обликовањем. Један од најпознатијих ручно рађених производа од глине у књажевачком крају јесте такозвана „женска црепуља“. У књажевачком крају заступљена је производња грнчарије искључиво на ножном точку или колу. Грнчарска радионица углавном је имала два до три дела, део радње за излагање и продају, радионицу са тезгом и точком и другим алатом попут млина за млевење глине и др. алата за обраду и украшавање и задњег дела са делом за сушење и печење грнчарије у зиданој пећи тј. „фуруни“. Грнчарија у калупу обично је рађена техником квечовања, тј. утискивања или изливањем у гипсане калупе. Општи народни назив за посуду од глине у нашем крају је грне, а неки од најчешће коришћених производа од глине јесу пљоска, кондир, тестија, буклија…
Реализацију програма, израду интернет презентације, Андроид апликације и штампање публикације "Коферче знања Завичајног музеја Књажевац, Музеј за понети - музеј за све" омогућило је Министарство културе и информисања Републике Србије.