Упознај Књажевац
Некадашњи Гургусовац, данашњи Књажевац налази се на крајњем истоку Србије, у близини српско-бугарске границе, на ушћу Сврљишког и Трговишког Тимока окружен обронцима Старе планине, Тресибабе и Тупижнице. Општина Књажевац обухвата три антропогеографске области Тимок, Заглавак и Буџак.
Ову област настањивала су бројна племена: Трибали, Мези, Трачани и Тимахи. Под римску власт потпада 29. године п.н.е. а у време сеобе народа овуда пролазе Авари, Хуни и Словени (они који су се овде настанили названи су Тимочанима, а прве вести о њима потичу из 818. године). О животу на овим просторима од праисторије до данас сведоче бројна налазишта: праисторијска станишта (Бараница, Валуге, Шкодрино поље, Кадијски крст и др.) антички и касноантички локалитети (Timacum Minus код села Равна, Бараница, Градиште, Кожељ и др.), ранохришћанске цркве (Кална, Штрбац, Бараница, код села Равна и др.). Из средњевековног периода потиче насеље Кожељ и цркве у селима Доња и Горња Каменица, грађене у 14. и 15. веку. Насеље Гургусовац помиње се први пут у турским пописима из 15. века. Од 1396. године је под турском влашћу све до 1833. када је заједно са околином припојен Србији кнеза Милоша. После Турака граду је, као један од првих симбола, остала Гургусовачка кула – палисадно војно утврђење које је претворено у затвор – злогласни казамат познат као „српска бастиља“, која је Карађорђевићима служила као тамница за политичке затворенике. По наредби кнеза Милоша кула је спаљена, а њему у част град мења име у Књажевац, 17. јануара 1859. године. У периоду од 1875-1877. године на кратко град поново окупирају Турци. 1883. године после ослободилачких ратова, због нерешених политичких и економских прилика дошло је до избијања Тимочке буне. Непосредан повод буне било је одузимање оружја од народне војске по наредби краља Милана Обреновића, а њене вође били су Алекса Аца Станојевић, Гавра Аничић, Љуба Божиновић и други. Од 1913. у току балканских ратова, овај крај је врло често био нападан од стране Бугарске, чак је 1915. године био и окупиран. Српска војска и француска коњичка бригада 15. октобра 1918. ослободиле су Књажевац. У току Другог светског рата овај крај окупирају Немци (1941. године) до коначног ослобођења 10. октобра 1944. године. После ослобођења град се нагло развија. Рудници у околини поново се отварају, стварају се индустријски погони уместо некадашњих малих занатлијских радњи, а то све утиче на велике миграције становништва из села у град.
Две реке, бројни мостови, излетишта и чамци на води у самом центру града, болница, читалиште, црква, гимназија, бројне занатлијске радње и кафане разлог су што су ретки пролазници – путописци, пустолови и шпијуни ову варошицу прозвали “Мала Венеција” или “Мали Париз”. Чувени Ле Корбизје је уживао у чарима ове српске варошице на својим путовањима на Исток.
Књажевачка општина четврта је по величини у Србији и захвата 1.202. км2. Данас област са 86 насеља (од чега је 85 села) има око 38.000 становника према попису из 2002. године. У самом граду живи око 18.000 становника. Књажевац је у Србији представљао једно од два индустријска чуда. Велики број привредних гиганата у једном тренутку запошљавао је више радника него што је град имао становника. По „ИМТ“-овом погону за израду мотокултиватора Књажевац је био познат као „град малих трактора“, „Џервин“ је производио надалеко позната вина и сокове, „Бранка Динић“ диктирала „Брандини стил“, „Леда“ правила обућу за европско тржиште, а „Тина“ намештај одличног квалитета и дизајна. Данас већина ових фабрика не ради или то чини у смањеном обиму.
Познатa јe у народу као Српска Бастиља, а заправо је први политички затвор у Србији. Налазила се на брду изнад града, а данас је у самом центру Књажевца. Саграђена је на месту старијег турског палисадног утврђења које је постављено ради надгледања града. У периоду између 1842 – 1844. ова грађевина је преуређена у војни објекат за потребе српске војске а инжењер Франц Јанке водио је радове. Убрзо по завршетку изградње, а услед смене династије Обреновић функција ове зграде је промењена. По налогу династије Карађорђевић намена овог утврђења се мења и од тог тренутка Гургусовачка кула постаје политички затвор у који су затваране присталице и сарадници књаза Милоша Обреновића. Овај озлоглашени казамат срушен је по налогу књаза Милоша 1859. године а по његовом повратку на власт. Данас је сачуван само један зид са отворима за пушке и улазна капија. На месту Гургусовачке куле саграђена је касарна коју је користила војска све до 1959. године. У току друге половине двадесетог века а нарочито у последњих десет година овај простор уређен и стављен у функцију као летња позорница са пратећим помоћним просторијама и неопходном опремом. Овде се налази и парк за децу са уређеним шеталиштем.
Књажевац је имао неколико чаршија које су представљале важан део градског живота и на симболичан начин делиле су град.
Књажевац је имао:
Доњу чаршију, која се простирала од каменог моста низ улицу Књаза Милоша па све до моста на Трговишком Тимоку;
Горњу чаршију, од Трга ослобођења па Карађорђевом улицом до фабрике Џервин;
Стару чаршију или Циган-малу у делу око данашњег Спомен парка, зграде поште и у делу испод зграде Скупштине општине Књажевац.
Најзначајнија је и данас најзанимљивија Стара чаршија која је сачувала посебне архитектонске карактеристике. Она је спој балканске архитектуре, типичних занатских радњи и дућана и европске архитектуре која са првим урбанистичким планом почиње да преовлађује у градској архитектури.
Посебно су занимљиве куће – двокапнице са локалом у приземљу и стамбеним делом на спрату и затвореним дворишним простором у позадини куће. Највећи број ових кућа настао је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Један део Старе чаршије, на месту данашње зграде поште порушен је управо ради подизања овог модерног објекта и зграде банке и општинског суда. Стара чаршија у Књажевцу позната је и као Циган-мала, јер су у њој, а нарочито у делу код каменог моста, живели и радили Роми ковачи и казанџије, чувени мајстори Кујићи.
Данас овај простор представља један од препознатљивих делова Књажевца и налази се у многим туристичко-пропагандним публикацијама. Стара чаршија послужила и је за снимање култног филма „Заседа“ Живојина Жике Павловића. Иако је првобитна улога чаршије у великој мери изгубљена ови простори јесу и дање значајне градске трговачке зоне и шеталишта.
Градска црква Св. Ђорђа налази се на узвишењу, нешто изнад самог центра града у Горњој чаршији. Подигнута је 1835. године одмах по ослобођењу Гургусовца (Књажевца) од Турака. Део новца за подизање цркве донирао је и књаз Милош Обреновић, а поклонио је и звоно за цркву и Јеванђеље. Ово је једна од првих цркава подигнутих са барокном кулом – звоником у ослобођеној Србији. Иконостас цркве радио је крајем деветнаестог века Никола Марковић по картонима Стеве Тодоровића, а у осликавању иконостаса помагао му је књажевачки сликар Милисав Марковић. На своду цркве могу се видети стојеће фигуре српских владара – светитеља али и стојећа фигура кнеза Михаила. Црква је као споменик културе под заштитом државе.
Подигнута је 1939. као породична вила Ђоке Цветковића, на брду Џервин изнад града. Саграђена је по узору на замак у бањи Карлови Вари у Чешкој. Извођач грађевинских радова је било београдско грађевинско предузеће „Фрањо Музер и Филип Чаквари“. Вилу је окруживао виноград опасан декоративним зидом са чесмом. Вила је има приземље и два спрата са кулом. Била је опремљена и сопственим водоводом. Унутрашњост виле красио је изузетно луксузан намештај. Ђока Цветковић је вилу оставио својој служавки али је овај објекат убрзо откупљен и прелази у друштвено власништво. Вила је због својих архитектонских карактеристика и споменичких вредности категорисана као културно добро. Једно време радила је као угоститељски објекат. Поново прелази у приватно власништво да би коначно била јако запуштена. Данас је овај објекат, некадашњи симбол града потпуно запуштен и напуштен.
Иако најстарији у граду овај мост важи за најлепши од осам мостова колико их је у Књажевцу. Свакако ово је мост који је највише пута фотографисан. Нема успомене, разгледнице или репортаже а да не приказује овај мост. Међу Књажевчанима мост је познат као „камени мост“ иако је он заправо израђен од бетона и то 1913. године по пројекту инжењера Боривоја Раденковића а на месту старијег дрвеног моста. У време када је подигнут био је то први и највећи мост од армираног бетона у Србији са распоном од 30 метара. Овај мост је у неколико наврата реконструисан, 1985. године је и проширен, а 2018. године извршене су поправке и ситније интервенције у циљу повећања безбедности.
Реализацију програма, израду интернет презентације, Андроид апликације и штампање публикације "Коферче знања Завичајног музеја Књажевац, Музеј за понети - музеј за све" омогућило је Министарство културе и информисања Републике Србије.